МАРКО КОВАЧЕВИЋ ЗА НОВИНЕ НИКШИЋА: У КОМПЛЕКСНОМ АМБИЈЕНТУ УЧИНЦИ МАКСИМАЛНИ

– Често сам у прилици, када разговарамо о неким предлозима за Град, или када се нешто конкретно ради да од грађана чујем – још од Бата Грујичића није било то и то, ево сада има… Младост може да уради доста, и није увијек неискусна. Уосталом, у нама постоји наталожено искуство предака које нам помаже у многим ситуацијама, као и архетипови који нам покажу пут када се нађемо на некој раскрсници, или пред неким изазовом, каже Марко Ковачевић, предсједник општине Никшић, у разговору за Новине Никшића, поводом двогодишњице рада нове локалне управе и његовог преузимања функције Предсједника општине.

Сумирање, анализе, оцјене резултата и учинака готово је правило у Црној Гори, углавном, када се обиљежавају неки датуми. Па да испоштујемо ту праксу, како оцијењујете двогодишњи рад Локалне управе општине Никшић?

За то је једино мјеродаван суд грађана. Могу да кажем шта сматрам да су успјеси нашег рада, а мислим да је највећи политичка стабилност, односно то што није било трзавица у коалицији, јер коалициони модел власти носи тај ризик. Та стабилност била је добра основа да успјешно радимо. Нажалост, на државном нивоу није билло тако, јер имамо пад владе формирање друге, гђе је парламентарна већина често била под знаком питања… Стога мислим да смо у протекле двије године, у прилично комплексном амбијенту, успјели да урадимо добре ствари за наш град и општину. Тврдим да смо се трудили да урадимо највише што је могуће, а мој утисак је да је могло и више.

Значи ли и то да је могло више да је власт на државном нивоу била стабилнија, или више и у условима те нестабилности?

Природно је да са позиције предсједника оштине мислим да је могло и више и боље, нарочито када је ријеч о инфраструктурним пројектима. Ипак, за то више неопходна је била много стабилнија политичка клима. Стога резултате морамо анализирати у контексту свеукупног амбијента у Црној Гори. Тако посматрани резултати рада локалне управе су максимални. Наравно, ту оцјену ће релативизовати неко ко посматра са стране. Вјероватно има и оних који мисле да је могло више и у тим околностима. Али, истина је да смо уложили велики напор и да су постигнути резултати видљиви.

У Црној Гори постоји стереотип да сиједа глава подразумијева мудрост и искуство. Прије двије године, када сте изабрани за предсједника никшићке општине, говорило се да сте премлади за тако одговорну функцију. Успјели сте, релативно брзо, да превладате ту „ману“. Како?

Мислим да се то десило због отворености у комуникацији и манифестовању елементарне културе у односу са људима. Као што је увријежено мишљење да са годинама обавезно долази мудрост, тако је у нашој средини скициран модел профила предсједника Општине. Трудио сам се да будем онакав какав сам иначе, односно да та функција не промијени мој карактер, нити модел понашања. И да радим.

Мислим да је то било пресудно за разбијање табуа о “лику и ђелу” Предсједника општине.

Младост може да уради доста, и није увијек неискусна. Уосталом, у нама постоји наталожено искуство предака које нам помаже у многим ситуацијама, као и архетипови који нам покажу пут када се нађемо на некој раскрсници, или пред неким изазовом.

Има ли у томе улогу и опозиционо дугогодишње искуство које зна да буде плодотворно и ђелотворно? Да ли сте се за двије године, некада покајали за критике које сте упућивали тадашњој власти?

Наравно да постоје потешкоће на које наилазимо у процедурама и самом раду, које нијесмо били у прилици да упознамо као опозиционари. И због тога је неопходно да се власт, с времена на вријеме, мијења да они које грађани бирају за своје представнике стекну искуство и власти и опозиције. Нема много тога због чега бих се кајао. И као опозиционар имао сам разумијевања за неке ствари, а наравно да сада много боље разумијем неке проблеме.

На примјер, колико чинилаца утиче на ефикасност реализације пројеката, односно на могућност да нека идеја буде преточена у ђело. Јер, много тога не зависи само од квалитета локалне самоуправе, воље и жеље руководства, или предсједника општине, чак ни у ситуацији када се многе коцкице поредају. Али, уколико је власт непромјењива, временом долази до демотивације људи који одлучују о нечему, а управо то се десило у претходном периоду- човјек постаје дио колотечине, а не покретач промјена.

Ђорђије Бато Грујичић, а било је то прије пола вијека, до данас је персонификација успјешног предсједника општине. Свако изграђује стил управљања градом, а да ли Вам је у неким ситуацијама његов начин управљања био путоказ како би требало?

Од када знам за себе, знам за Бата Грујичића, као и то да је за вријеме његовог мандата урађено доста тога што и данас сматрамо највриједнијим у Никшићу. Веома често сам у прилици, када разговарамо о неким предлозима за град, или када се нешто конкретно ради да од грађана чујем – још од Бата Грујичића није било то и то, ево сада има… Када неко те седамдесете и осамдесете прошлог вијека помене као граничне до када се нешто добро радило за град, интуитивно осјетим подударност у жељи да се ради на добро града и грађана. То што ви дефинишете као стил управљања ја доживљавам као однос према функцији предсједника и наравно граду. И још нешто, те седамдесете 20. вијека биле су године када се изграђивала основна инфраструктура у Никшићу и када је град кренуо у развој… Амбијент који смо ми затекли, када смо преузели власт, био је сличан, наравно разлози за то били су друге природе. Након вишедеценијске стагнације и пропадања Нкшића, почела је изградња. Таква ситуација је, у политичком смислу, предност, јер је сваки потез у граду видљив. Рецимо, теже ће се у Подгорици препознати учинак нове власти, јер тридесетак година све је концентрисано у Подгорици, а Никшић је једноставно заобилажен.

Оно што је невидљиво, а то су процедуре до почетка виђивог, захтијева доста времена. Од видљивих потеза који је најважнији?

На примјер, у привреди, иако управо тај сектор излази ван оквира локалног, али је полуга свеукупног развоја – оснивање фирме Солар градња пун је погодак, али враћање Жејезаре Никшићу и Црној Гори има посебну вриједност.

Жељезара је постала дио Електропривреде, најуспјешнијег система у Црној Гори. Уосталом то је прича о будућности Црне Горе, јер то је наш највриједнији ресурс.

Жељезара је враћена Никшићу, али као систем који производи и усисава за сада бројне идеје не само из свијета бизниса. Шта видите као реалну опцију, а шта као трагање за идејама?

Читав тај комплекс превазилази ону причу о Жељезари која је некада била привредни гигант, а управо је то за Никшић важан детаљ, јер омогућава долазак нових инвеститора. Тај комплекс је релативно уређен простор гђе су створени предуслови за различите бизнис варијанте, јер је дефинисан као бизнис зона што подразумијева олакшице за будуће инвеститоре. Постоји заинтересованост неких да одаберу ту локацију за нови бизнис, премијештање постојећег или отварање нове филијале. Наравно, рециклажни центар је важан дио те приче. Он би био у дијелу Жељезаре а не, како су поједини погрешно схватили, у читавој Жељезари. У последње вријеме размишљамо и о томе да новооснована фирма ЕПЦГ Жељезара буде носилац тог посла… Тако да видим Жељезару као компанију која ће развијати основну ђелатност базирану на производњи електричне енегрије из разних извора, са подконструкцијама соларних панела, који ће се тамо производити и са соларним електранама које ће се тамо направити. То је план за текућу годину. Тако ће читав тај амбијент бити повољан за долазак инвеститора, и за улазак у аранжмане са њима, а самим тим за отварање нових радних мјеста. Неки од тих аранжмана су близу реализације, али за публиковање треба сачекати да се све усагласи.

Значи капацитета има много, Жељезара некада фабрика за поштовање, сада је комплекс за поштовање који нуди бројне могућности. Они који су мислили да је лоше да се Жељезара врати Црној Гори, погријешили су. Локална управа има обавезу да ријеши стамбени проблем оних који се налазе у објектима на земјишту Жељезаре – у “Зверињаку”, насељу Будо Томовић, ђелу Рубежа… То није било могуће када је Жељезара била у власништву странаца. Планирано је да рјешење буде изградња стамбених комплекса.

Колико је та прича извјесна?

То је сада на нивоу идеје, али постоји ријешеност да та идеја буде реализована. Поготово што би читав тај амбијент требало да изгледа другачије, и извјесно је да ће тако и бити, јер у непосредној близини биће лоциран израелски БИГ, бивши Делта сити.

Знамо да је управо тако у Подгорици посијано сјеме из којег је изникао Сити кварт. Очекујем да ће убрзо бити расписан конкурс за идејна рјешења за изградњу тог стамбеног насеља.

Да ли је изградња рециклажног центра у том комплексу сада извјеснија?

Тај пројекат, као регионални центар, покренут је у вријеме једне владе а након пада те владе следећа није показала интересовање за даљу анализу тог предлога, али јесте за санацију Мисловог дола. На основу студије предложене су биле неколике локације за изградњу центра, али искуство из других средина говори да би у свим случајевима проблем био отпор мјештана. А када је Жељезара враћена Држави на помолу је право рјешење. Јер, Жељезара већ има свој отпад, који је много тежи за третирање од оног на Мисловом долу. Сада је на сцени избор модела градње, разговори са потенцијалним партнерима а тражимо инвеститора из те области који посјеђе своју механизацију и опрему и да потпишемо уговор о третирању отпада, наравно уз поштовање свих еколошких стандарда.

Понављам у оптицају је и могућност да ЕПЦГ Жељезара буде носилац тог поса.

Третирање отпада по стандардима битан је чинилац за очување животне средине, али и за уређење простора. За димензију уређење простора, којој треба додати и функционалност, важну улогу има и изгадња инфраструктуре. Да ли је у тој области двогодишњи биланс позитиван?

То је посебна прича која заслужује детаљнију анализу. Јер, толико је урађено за релативно кратак период и у области ниско и високоградње да је тешко и таксативно побројати пројекте, а опет није довољно. У руралним подручјима и приградским мјесним заједницама уређивали смо путну инфраструктуру, а у граду квартовске површине. Асфалтирано је око 50 километара путева на сеоском подручју, а недавно смо асфалтирали преко 8 километара, доминантно у Горњем Пољу. То није било планирано, али када су нас из те мјесне заједнице упознали са проблемима одлучили смо тако, и сада нам је драго. За ту врсту радова важна је сагласност свих станара и ријешени имовинско правни односи. Радови у Широкој улици, у Драговој Луци, теку по плану и планирамо да, у договору са станарима, та улица добије име које би било знак захвалности донатору-граду Београду. Причу о асфалтирању путева до Капетановог језера, Маочићи-Вилуси, па адаптацији пута Кусиде-Трепча-Мужевице-Дубочке – Црни Кук, као и ђела пута Луково-Драговољићи… архивирали смо, јер стижу други пројекти. Завршен је тендер за наставак асфалтирања путева на руралним подручјима. У области нискоградње као приоритете одредили смо на селима уређење путне мреже, а у граду квартовских површна. Бићу задовољан уколико сваке године уредимо два или три кварта, а тај посао завршен је у Вучедолској и Његошевој, у току су радови у Грудској Махали а убрзо би машине требало да уђу у кварт између улица Народних хероја и Карађорђеве. Извјесна је обнова инфраструктуре на игралишту у градском парку, а премјештање постојеће у Стару Варош.

У том ђелу важну улогу игра и обнављање јавне расвјете, замјене постојеће расвјете лед свјетлосним изворима, што је урађено по еско моделу, односно тај пројекат се финансира од уштеда. Инсталације се мијењају гђе се укаже потреба, јер у неким квартовима, због дотрајалих инсталација, расвјета слабије функционише.

Када је ријеч о дотрајалости и лошем функционисању немогуће је заобићи градски водовод?

То је неспорно, и планирана је реконструкција градског водовода. Током ове године очекујемо израду пројекта како би га следеће кадидовали за средства из државног капиталног буџета. Наравно, и у локалном буџету биће планирана средства за ту намјену како би, коначно, био ријешен проблем водоснабдијевања у љетњем периоду у неким мјесним заједницама… Надамо се да ће, уз ангажовање Националне јединице за имплементацију пројеката из области комуналне ђелатности и заштите животне средине ПРОЦОН, бити ријешен дио тих проблема. Предузеће Водовод било је у катастрофалном стању, било је чак предлога за увођење стечаја, али изабрали смо рад. И стање је знатно боље. То важи за свако предузеће и сваку ђелатност.

Својевремено је у Никшићу била актуелна прича не малог броја грађана да би били задовољни влашћу која би уредила фасаде што је била алузија на катастрофално стање стамбеног фонда. Да ли због тога, или нечег другог ова власт је уређење града почела управо тим пројектом, али се десио застој. Зашто?

Уређење фасада јесте био први конкретан ангажман нове власти у свери уређења града, а у том ангажману општина је била у улози партнера станара зграда. На тај начин уређена је фасада солитера на аутобуској станици и желимо да тај примјер буде репер. У буџету имамо 100000 еура опређељених за наставак радова по досадашњем принципу, али процедуре су споре, а реализација тешка. Некада станари немају могућности да обезбиједе дио средстава, па смо одлучили да, од следеће године, промијенимо концепт. Наиме, по том концепту општина би била носилац пројекта, односно финансијер за уређење фасада на зградама у ужем градском језгу.

Чини се да је адаптација и реконструкција објеката ништа лакши посао од изградње нових. Шта резултати кажу у области високоградње?

Без дилеме уређење простора Дома револуције најбитнији је пројекат, јер се тиме обезбијеђује инфраструктура за одређене ђелатности. Истовремено се тај комплекс, који је деценијама био асоцијација за инцидент у простору, приводи намјени. Изградња просторија за РТВ Никшић у завршној је фази, а у другој половини године требало би да почне реализација пројекта конференцијске сале чија вриједност је милион еура. Када је Демократски фронт поднио амадмане за изградњу мултифункционалне сале, мотив који ме лично водио ка тој идеји је да се матурске вечери, као један од симбола Никшића, врате у центар града. Завршетком тих пројеката коначно ће Дом револуције напустити афоризам Дуга Кривокапића о градњи Скадра на Бојани у Скадарској улици. У области високоградње важан пројекат је изградња Ватрогасног дома, реконструкција стадиона Сутјеске, а лично имам посебну емоцију према планираној градњи зграде Филолошког факултета.

Зашто баш Филолошког факултета ?

Мислим да за град посебну важност има изградња објекта Филолошког факултета. Прије десет година постојао је пројекат, неко га је ставио у фиоку, а спекулише се да иза тога стоји стара идеја да се Филолошки факултет измјести из Никшића. Пројекат је пронађен, али није био комплетан па су услиједили проблеми са ревизијом. То је као кофер са дуплим дном, кад дођемо до рјешеја појави се нови проблем, али сада сам сигуран да је пут пронађен и да ћемо, још у овој години, почети ту важну градњу. Рекао бих и раније, али не знам да ли постоји још нека могућност опструкције. Такође смо амандмански ђеловали и у буџет уврстили пројекат изградње новог Студентског дома. Пројекат ће бити завршен у овој години, како би у наредној био кандидован за средства из државног капиталног буџета. Неопходно је да студенти добију добре услове за студирање, а да се они који се баве хотелијерством укључе у тржишну утакмицу.

Тржишна утакмица није, сматрају познаваоци тих прилика, плодно тло за квалитетан културни производ. У Никшићу врви од дешавања из културе, али не може се повући знак једнакости између “производње” и „угошћавања” производа у тој области. Да ли су се пробудили наши ствараоци?

Репрезентативан примјер за то је Никшићко позориште. Та институција коначно запошљава и глумце, јер позориште без ансамбла није позориште. У продукцији те куће урађене су неколике квалитетне предстве, а врата су отворена за младе глумце из других средина.

Захумље пласира успјешну причу у свим сегментима, а ЈУ Музеји и галерије за пун ангажман чека завршетак реконструкције Дворца. Локална управа такође чека завршетак тих радова како би реализовала пројекат уређења дворишног простора. И поред непримјерених услова Музеји и галерије су успјели да остваре важне пројекте попут сарадње са Легатом Петар Лубарда из Београда. У контексту приче о враћању угледа здању изузетних архитектонских квалитета – Дворцу краља Николе поменућу, овога пута у симболичкој равни, и враћање ФК Челик Никшићу.

Симболично је, јер вратила се Жељезара, ФК Челик а могао би и КУД Челик.

Да ли је то алузија на то да се Никшић враћа индустрији?

То бих упоредио са односом Београд – Нови Сад. Никшић може опет да буде индустријски центар, град културе и спорта, а томе бих додао и туристичка дестинација, јер и поред тридесетогодишњег пропадања, Никшић је остао град. Битно је зауставити даљи одлазак младих.

Радује и обећава податак да је у Никшићу за годину, од јуна 2021. до јуна 2022. запослено 3000 људи, а од јуна 2022. до 1.маја 2023. још око 950. Дакле за двије године нашег мандата скоро је 4000 новозапослених у Никшићу.

Опшитина и град Никшић имају капацитете да се врати индустрија, оснаже туризам и пољопривреда, задржи углед града културе и спорта, и очувају и валоризују природне љепоте. Никшић је седамдесетих и осамдесетих прошлог вијека доминантно био индустријски град и није користио огромне потенцијале за развој других области.

Да се нашалим – ових дана на друштвеним мрежама актуелан је клип – Никшић је држава.

Тај податак о 4000 запослених поједини доводе у питање?

Власници угоститељских објеката га са задовољством потврђују, јер су свједоци томе да се платежна моћ наших суграђана повећала. То су иначе званични подаци Монстата и Завода.

Само у фирми Солар градња, која је покретач те приче запослен је већи број радника, а у анализираном периоду неке фирме су сједиште из Подгорице премјестиле у Никшић, неке су отвориле своје филијале, а ланац маркета последично се шири… Завод за запошљавање је саопштио да је стопа незапослености у Никшићу смањена за 25 посто. Очекујемо снажнији тренд запошљавања, јер се након периода који је анализирао Монстат десила Жељезара, Белуга Монтенегро, Лидл, Биг, Ваикики… кренуло је позитивно, али и даље је велики број незапослених. То ће, иако област запошљавања није директно везана за локалну управу, бити најрелевантнија оцјена за све што радимо у Никшићу и за Никшић.

Та све чешћа прича о развоју туризма у Никшићу поставља питање о којем виду туризма је ријеч?

Може културни, јер Никшић има репрезентативне фестивале и манифестације, спортски јер има добру инфраструктуру, али рурални туризам има највише шанси. Имамо дивна села и имамо шта да понудимо. Као примјер, навешћу залеђе Боке которске, простор који може да учини компатибилном понуду са понудом на приморју. То је готово јединствена могућност да туриста, у једном дану, може да буде и на планини и мору, односно да се из урбаног комплекса, за пола сата нађе у аутентично-традиционалном.

Уређење града је опипљива категорија изложена суду јавности, критици и похвалама, али низ је свера гђе је много теже, у нашим условима, направити квалитет. На примјер, функционисање локалног парламента, који многи наводе као примјер?

Трудили смо се да уважимо иницијативе свих коалиционих партнера па и иницијативе које су долазиле из опозиционих клупа. Као коалиција функционишемо фантастично, али постижемо и разумијевање са опозицијом. Постигли смо потпуну сагласност да слава града буде Св. Василије Острошки што је показало да смо у суштини сви Никшићани, а тако би требало. Касније, када се на последњој сједници гласало структуре из Подгорице утицале су да опозиција у крајњем не подржи тај предлог. Увијек ће бити разлика, и треба да их буде, и нека свако слободно износи своја мишљења, али сигуран сам да су неки прије нас много боље знали, ко су Никшићани.

Да ли грађани квалитет овдашње градске власт више коментаришу на основу урађеног, или на основу партијске припадности?

Ја бих рекао да смо толико тога урадили да вредновање резултата полагано побијеђује политичке предрасуде. И процеси на државном нивоу показују да грађани траже и вреднују резултате. Чини ми се да све чешће, иако још увијек стидљиво, грађани који припадају другим политичким опцијама одају признање локалној управи за труд који улаже и резултате које постиже.

Они који рационално размишљају о улози власти рекли би да је управо то, што су све бројнији они којима за оцјену квалитета политички преџнак није пресудан, највећи успјех, а које Ви пројекте од реализованих и од планираних кандидујете за најважније?

То је релативно, јер за некога мали за другог је најважнији пројекат. Ја бих од реализованих одабрао побољшање путне инфраструктуре на руралном подручју и враћање Жељезаре граду, а од планираних пројекат изградње зграде Филолошког факултета. Жељезара и Филолошки факултет база су за много важне надградње свега осталог и за будућност Никшића.